Video u kom mladić maltretira devojku pred očima prisutnih koji ostaju nemi dobio je dosta pažnje javnosti, ali je izostala reakcija kakvu su aktivisti očekivali. Posle nekoliko napada (verbalnih i fizičkih), jedan mladić ustaje da spreči dalje maltretiranje, i u tom momentu se razleže aplauz okoline; scena je lažirana, ali nasilje nad ženama je i te kako prisutno – što je i poruka ovog videa – reagujte kada god ga primetite.
Nedostatak reakcije pojedinca u javnosti se može objasniti kroz psihološki fenomen podeljene odgovornosti. Odnosno, kada određeni događaj posmatra više nas, mi delimo i odgovornost da reagujemo sa tim drugim ljudima. Očekujući da će neko drugi da uradi nešto, mi ostajemo bez reakcije i utapamo se u kolektivnu apatiju. Celokupna situacija se menja kada jedna osoba napravi prvi korak, koji zatim prate ostali.
Možemo razumeti izostanak ili kasno reagovanje pojedinca, publike, ali da li možemo razumeti kasnije komentare ovog video materijala. Naime, u njima je izostala podrška ili rasprava o sprovođenju eksperimenta, ili bilo kakvih drugih tema u vezi sa prevencijom nasilja nad ženama. Komentari videa na mreži YouTube su se pretvorili u galeriju nasilja sami po sebi. Ukoliko bi se za momenat udaljili od same situacije i pokušali da komentare posmatramo analitički mogli bismo videti da se oni mogu svesti u tri grupe – opravdanje posmatrača, opravdavanje nasilnika i osuda žrtve.
Prva grupa komentara podrazumeva da je nasilje loše, i da se na njega treba reagovati, ali daje sebi izlaznu strateguju, opravdanje za pasivnost. To su komentari poput ”ne želim da se mešam, pa da ja nastradam”. Ova pretpostavka može doći od pretpostavke nasilničke reakcije ili ranijeg iskustva “Umešao sam se pa mi je to zamerila sama žrtva”. Lakše nam je da ne reagujemo i sigurnije da se ne upuštamo u rizične situacije.
Postoje dva pitanja koji se tiču komentara koji opravdava posmatrača. Prvo je zašto isključujemo druge forme reagovanja – upozorenje da će policija biti pozvana, pozivanje policije, fotografisanje i dokumentovanje nasilja, pozivanje drugih da sa nama reaguju… Drugo pitanje je u većoj meri teorijsko da li mi imamo odgovornost za smanjenje nasilja u našem društvu, da li bi ono bilo manje kada bi svako reagovao u slučaju nasilja, da li se uzrok krije upravo u tome što se svi sklanjamo i dajemo mogućnost za nasilničko ponašanje.
Druga grupa komentara tiče se opravdavanja nasilnika za njegovo društveno neprihvatljivo, i nama neugodno ponašanje, ponašanje koje nanosi bol drugom ljudskom biću. Ovi komentari se objedinjavaju pod parolom “niko ne dobija batina bez razloga”. Postoji mnogo toga pogrešnog u koncepciji “zasluženih batina”, one su u suprotnosti sa svim civilizacijskim dostignućima društva. Umesto jednakih prava i poštovanja svakog čoveka, mi uvodimo pravo jačeg. Jači ima pravo da na ono što mu se ne sviđa reaguje nasiljem.
Ili je možda žrtva zaslužila nasilje? Po komentatorima video materijala žrtva je zaslužila batine i time se komentari pomeraju ka osudi žrtve – “Kurva!”. Niotkud i ničim izazvano i očekivano, pojavljuje se veliki broj komentara u kojima se pominje promiskuitet devojke koja je bila maltretirana. Strašan zaokret sa teme – on je bije – ona je zaslužila – zato što je kurva – ona je kriva – on joj čini uslugu i pravednu stvar.
Kada posmatramo celokupnu situaciju, kada bi zamislili virtuelni prostor u kom su nasilnik i žrtva, mi ni u tom virtuelnom, bezbednom prostoru ne bismo preuzeli odgovornost. U ovom činu, stali bismo iza nasilnika vičući – “Zaslužila je, kurva”. Ili bismo se bar udaljili i međusobno razgovarali kako se ništa ne može učiniti. Nasilje je velik problem u našem društvu, javlja se u velikom broju situacija i utiče na ogroman broj ljudi svih generacija. Nasilje nad ženama je poseban problem, koji često ima tragičan kraj. U toku prošle godine ubijeno je 27 žena. Ali to nije najtragičnije, najtragičnije je što mi sedeći za tastaturom svojih računara opravdavamo, podržavamo nasilje i skidamo odgovornost sa nasilnika i pripisujemo je samoj žrtvi.
