Za većinu građana Srbije, izbeglička kriza počinje 2015. godine, kada se povećava tenzija u vezi sa dizanjem zidova na granici između Srbije i Mađarske.
Međutim, izbeglička kriza počela je mnogo ranije, a mogla se samo naslutiti. U potrazi za boljim životom, da li je reč o begu od „Oluje“ devedesetih ili o ratu u Siriji, najteže je ženama izbeglicama i migrantkinjama koje, same ili u pratnji dece, hrle u Nemačku, Austriju ili drugu obećanu zemlju Evropske unije. Na svojoj ruti se u Srbiji zadržavaju kratko, retko kada odlučuju da zatraže azil, a skoro nikada se ne zna da li su ove žene zaista pronašle ono za čim su tragale u „obećanim“ zemljama.
U nameri da se otvoreno govori o problemima koje žene izbeglice imaju, Fondacija 021 i Novosadski humanitarni centar organizovali su zajedničku tribinu u Titelu, maloj sredini u kojoj ima značajan broj izbeglica. Sa govornicama koje imaju dugogodišnje iskustvo na terenu u radu sa izbeglicama, pa čak i tokom devedesetih, razgovarali smo o razlici između bega od rata nekad i sad, preživljavanju, sukobima kultura i religija, kao i o načinima na koje možemo da pomognemo ženama koje su, u najvećem broju, istih potreba kao svi mi.
Dobrila Marković je, u ime Novosadskog humanitarnog centra, podsetila da su potrebe žena koje beže od ratova u svojim sredinama nimalo iznenađujuće: bezbednost dece je na prvom mestu. Naša je predrasuda da su to žene iz muslimanskih zemalja, bez osnovnog obrazovanja.
„Situacija je znatno drugačija. Tu ima žena koje perfektno govore strane jezike, fakultetski su obrazovane, imaju karijere i stabilna primanja – ili su ih makar imale do krize i rata. U Siriji standard nije bio loš i te žene su bile materijalno situirane, ali su dobile neku ružnu etiketu koja ih prati duž izbeglištva. I žene koje su živele lošije imaju ogromnu želju i potrebu da se obrazuju, osamostale i obezbede bolje sutra za svoju porodicu – čim žele da žive bolje i to im je zajedničko, uslove da do toga i dođu treba da im obezbedimo“, načela je diskusiju Marković.
Aktivistkinja Vesna Cvjetanović na terenu je oko dve godine, a najčešće u Šidu, opštini koja nije bila na dobrom glasu kada je prihvat i odnos prema izbeglicama bio u pitanju. Ona je naglasila da su samohrane majke na izbegličkoj ruti najugroženija kategorija građana, ali nije ništa lakše ni ženama koje su pod snažnim uticajem kulturološkog patrijarhata matičnih zemalja, te u porodicama žive gotovo potlačeno.
Okružna koordinatorka Komesarijata za izbeglice za južnobački okrug Ivana Ćurko, koja poslednjih 20 godina radi u ovoj oblasti, navodi da u Srbiji trenutno boravi oko 4.000 izbeglica u 18 prihvatnih centara. Broj muškaraca i žena varira, ali je poznato da ima oko 100 samohranih majki trenutno smeštenih na sigurnom u Srbiji. Taj broj, sumnja Ćurko, zapravo je mnogo veći, s obzirom na to da brojke nisu uvek potpuno tačne. Bitan je i podatak da nekoliko stotina ljudi nije želelo da se izjasni o obrazovnom statusu iz različitih, poznatih i nepoznatih razloga, ali je još bitnije naglasiti da na izbegličkom putu nema ni muškarca ni žene koji imaju više od 67 godina.
„Na put su krenuli pretežno mladi ljudi, ali je teren svakako teži za žene. Ako posmatramo devedesete godine, kada su se ljudi izvlačili iz Hrvatske, najčešće su na frontu ostajali muškarci, dok su žene sa decom dolazile u Srbiju, sa teretom da sačuvaju i prehrane porodicu, čekaju da se svi okupe. Mnoge nisu, nažalost, dočekale da se porodica okupi. Na balkanskoj ruti je više od 68 odsto žena doživelo nekakav vid nasilja, zlostavljanja i/ili silovanja, u šta računamo i mlade žene i devojčice. Izložene su svim problemima, a mnoge, nažalost, i srljaju u te obećane zemlje, ne znajući šta ih tamo zaista čeka. Bilo je teško te žene ohrabriti da prijave nasilje, jer samo na osnovu prijave mi možemo da delujemo“, naglašava Ćurko i dodaje da Srbija nije ušla potpuno spremna u ovaj proces prihvata migranata. „Ipak, radi se o više od 9.000 ljudi koje treba da zbrinete u jednom trenutku. Zato nam je bila od ogromne koristi i pomoć nevladinog sektora. Trebalo je obezbediti prevodioce za retke jezike, kao i psihosocijalnu pomoć, koja je mnogima dobrodošla“, navodi Ćurko.
Dobrila Marković i Vesna Cvjetanović dodale su da je strah najprimetniji osećaj koji su sve žene izbleglice imale, a s obzirom na to da, za razliku od devedesetih, žene koje su sada u izbeglištvu ne znaju šta ih čeka u obećanim zemljama. Svakako je vrlo primetna želja za integracijom i napretkom u tim ženama, koja nadjačava svaki strah i daje nadu da će i ova grupa ugroženih građana iz zemalja pogođenih ratovima uspeti da se integriše, poput izbeglica devedesetih u Jugoslaviji.
Tribina je realizovana u okviru projekta „Creating a New Public View on Women“ Fondacije 021, koji je podržan od strane Evropske unije.
Autor: Gorica Nikolin – [email protected]