Uloge mnogih žena u našem društvu često su nevidljive. Međutim, navedena situacija počinje da se menja. O tome svedoče primeri žena koje su zakoračile u takozvane muške poslove.
Policija je dugo bila isključivo muški posao. Brojnim ustanovama za školovanje i obuku policajaca u našoj zemlji trebalo je čak nekoliko decenija od osnivanja da uvrste žene u svoje redove. Dok je Kanada policajke imala još 1900.godine, Srbija masovniji prijem žena u policiju dostiže tek 2000. Od tada ih možemo videti uniformisane na terenu dok vrše uviđaj ili u kancelariji kada pišu prijavu. Kod nekih izazivaju divljenje, kod nekih čuđenje, a ima i onih građana koji i dalje misle da to nije ženski posao. Bilo kako bilo, naše prve policajke prešle su određen put na kom su morale da se dokažu i steknu poverenje zajednice.
O položaju žene u tradicionalno muškom poslu razgovarali smo sa Draganom Marković, policajkom iz Novog Sada. Dragana je zaposlena u Policijskoj ispostavi Detelinara u Novom Sadu na mestu pomoćnika komandira već šest godina. Završila je srednju medicinsku školu u Nišu i planirala da studira stomatogiju, ali se sasvim slučajno opredelila za policiju. Uslovi pohađanja Policijske akademije, o kojima se informisala pročitavši konkurs na vratima svoje škole, bili su jedini razlog upisa akademije u tom trenutku. O policiji nisam nikada razmišljala sve dok nisam videla konkurs Policijske akademije istaknut na vratima škole. Imala sam svega nekoliko dana da pripremim dokumenta potrebna za konkurs – ispričala je Dragana.
S obzirom na to da je zaposlena i da ima porodicu sa dvoje male dece, pitali smo je kako izgleda jedan njen radni dan. Radni dan mi pocinje u 6 sati kada sam već na poslu. Posao koji radim je veoma uzbudljiv, iako sam uglavnom u kancelariji, a na teren izlazim samo u izuzetnim situacijama. Najpre dopratim noćnu smenu i tada pregledam sve akte koje su sačinili u toj smeni, a zatim proverim da li policijaci koje ispraćam na teren imaju sve što treba. Kada dođem kući, radim sve što i svaka žena. Imam dvoje male dece, ali uspevam da se organizujem. Moj dan se završava tek oko ponoći .
Svaki posao zahteva određena znanja i mnogo iskustva. U policiji se službenici susreću sa različitim situacijama i ljudima, a Dragana navodi da baš zbog toga jedna policajka mora da poseduje mnogo toga. Mora da bude psiholog, pedagog, pa čak i lekar. Mora da bude hrabra, a od muškaraca se razlikuje samo po fizičkim predispozicijama i ona sintagma da su žene “slabiji pol” odnosi se samo na taj segment, jer što može muškarac, može i žena – istakla je .
Koliko god razbijale predrasude, ženama policajkama će bar još neko vreme biti potrebno da se potpuno izjednače sa svojim muškim kolegama, jer se čini da građani u nekim situacijama više veruju muškarcima. Na terenu građani više prilaze muškarcima, policajkama se gotovo ne obraćaju – rekla je Dragana. S druge strane, dodaje da je u kancelariji situacija skroz drugačija. Kada dođu stranke koje se žale na probleme u međuljudskim odnosima ili na probleme u porodici, radije pričaju sa policajkom. Moji razgovori sa takvim strankama traju dugo, imam više razumevanja i takta od mojih muških kolega, a svakako da sam osetljivija od kolega i zato tada ljudi više prilaze meni.
Policija i vojska su profesije poznate po autoritetu i disciplini. Kako je Dragana na poziciji pomoćnika komandira i svakodnevno izdaje naređenja, ispričala je svoj put do autoriteta. Na početku sam imala problem sa svojim autoritetom, ne zbog kolega, nego zbog same sebe. Bilo mi je neprijatno da nešto zahtevam od starijih kolega koji mogu da mi budu roditelji. Međutim, u policiji postoji hijerarhija koja se poštuje. Čin koji imam me štiti od nekih neprijatnosti i uvek sam bila ravnopravna sa muškim kolegama u svim segmentima – objasnila je.
Kada je počela da radi, kako kaže, naše društvo se polako navikavalo na žene u policiji i bilo im je zanimljivo da je sretnu na ulici, pogotovo zbog uniforme sa opasačem, čizmama, oružjem… Jako volim svoju uniformu. Udobna mi je bez obzira na svu prateću opremu. Jedna od pogodnosti uniformisanih žena je to što ne moraju da razmišljaju šta će obući svako jutro.
Budući da postoje žene u muškim poslovima, postoje i slučajevi kada muškarci obavljaju tradicionalno ženske polove. Dragana nam je ispričala šta misli o muškim vaspitačima i kako bi reagovala da njeno dete ima vaspitača. Nemam problem ni sa muškim ginekolozima, ni učiteljima, a ni vaspitačima. Ne bi mi smetalo kada bi moje dete imalo vaspitača, jer smatram da u 21. veku ne treba da postoje zanimanja koja su samo za žene ili muškarce – rekla je.
Ova priča je jedna od retkih koje pokazuju da ravnopravnost polova nije nedostižan ideal i da je bar u određenim segmentima ostvariv. Međutim, svesni smo da su žene na nekim drugim položajima često diskriminisane. Odgovornost za to, ali i rešenje je na čitavoj društvenoj zajednici. Svako od nas može da doprinese poboljšanju takve situacije, žene verom u svoje sposobnosti, ostatak društva svesnošću da bez ravnopravnosti nema napretka.
Marija Grbić