„Ja sam taksistkinja i bavim se prevozom ljudii i kućnih ljubimaca već 9 godina“, započela je svoj intervju za Gordana Stanković. Ova simpatična i energična žena je za projekat “Žene u medijima” podelila svoju priču I iskustvo sa ulica Novog Sada, kao jedna od svega 10 žena koje profesionalno voze taksi vozila.
Preozom kućnih ljubimaca?
Da. Prevozimo pse, mačke, kuniće. Jednom sam vozila čoveka koji je išao po hrčke za svog pitona. Da, žive hrčke koje daje pitonu za obrok. Uvek ima nekih anegdota. Ljudi vam ispričaju čitavu životnu priču za 10 minuta. Valjda im je jednostavnije da se otvore potpuno nepoznatom čoveku nego nekome koga poznaju.
Da li se neko iznenadi kada vidi ženu koja sedi na mestu taksi vozača?
Da, često se iznenade. Nas žena u ovom poslu nema puno. U Novom Sadu nas ima 10 ili 11 od preko 2000 vozača, a kod nas u udruženju 2 od 250 vozača ukupno.
Zbog čega je tako mali procenat žena u ovom poslu?
Zato što je to posao visokog rizika. To je ono o čemu ljudi ne razmišljaju. Meni svako ko uđe u vozilo sedne iza leđa, a ja nikada ne znam sa kakvim je namerama taj neko ušao, a sama sam u kolima sa njim. I o tome niko ne razmišlja, a često se dešavaju nemili događaji kao što je prebijanje taksista, otmica automobila… Pre dve godine su nam ubili kolegu i nikada nismo saznali šta se zapravo desilo. Možda je samo bio na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.
Da li se Vama nekada nešto loše desilo?
Ne, ništa vredno pomena. Nadam se da će tako i ostati.
I na svetskom nivou procenat žena koji rade ovaj posao je mali. Zbog čega je to tako?
Verovatno. Mada u različitim zemljama je drugačije organizovano sve. Mi vozimo privatne automobile, ali postoje i oni koji su sprecijalizovani za prevoz putnika. Koji imaju neprobojno staklo, neku sigurnost. Kod nas toga nema… Mada, čula sam od stranki da u Italiji ima puno žena taksista.
Čime ste se bavili pre 9 godina, pre nego što ste ušli i ovaj posao?
Jao, svašta (smeh). Ja nisam jedna od ljudi koji rade neki posao dugo. Radim samo ono što volim dok volim. I nisam u problemu za nalaženje posla i smatram da svako ko hoće može da nađe posao od kog će da preživljava sve dok ne nađe nešto što mu odgovara. Radila sam kao voditeljka na radiju, novinarka, držala sam KUD, radila sa decom.Sve te poslove sam veoma volela.
I kako se desilo da počnete da vozite taksi?
Ja sam to želela još odavno, ali je muž govorio „nemoj sada, nemoj sada“, jer sam ja htela da izađem kada su bili bonovi. Suprug mi je rekao „gde će, ženo, dele se bonovi za benzin, a ti ćeš sada da taksiraš“. I ja sam sačekala. I kada sam prestala da radim u KUD-u, shvatila sam da je trenutak. Imam problem sa autoritetom, sa određenim radnim vremenom, a volim da vozim. Zar ovo nije idealan posao za mene? Niko mi ne određuje kada ću da radim, znam šta je moje, nema toga da gazda nema da mi isplati platu. Moja porodica nikada neće biti gladna.
Kako je tekao proces zaposlenja?
Malo sam se raspitala po udruženjima. U tom momentu kada sam ja izlazila u jednom udruženju su bili veoma predusretljivi, sve mi lepo i sa strpljenjem objasnili, pa sam počela saradnju sa njima. Onda sam prešla u drugo udruženje. Sada je već prošlo 9 godina i još uvek mi nije dosadilo. Dinamično je, upoznajem različite ljude.
Kako vas, taksistkinje, posmatraju muške kolege?
Šta ja znam…mislim da nas posmatraju kolegijalno. Ne osećam neko potcenjivanje. Ako toga i ima, to je individualno, svugde ima svakakvih ljudi, ali nije to u toj meri da bih se loše osećala.
Ostatak intervjua pročitajte OVDE.
Tanja Lalić