Marijana Vujović je mlada programerka, zaposlena u velikoj IT firmi u Novom Sadu. Ona je podelila svoja razmišljanja i svoju priču u okviru projekta Fondacije 021 – „Žene u medijima“ . O položaju žena u ovoj rastućoj industriji i razlozima zbog kojih je tako, iz njenog ugla, pročitajte ovde.
Marijana, studirala si elektrotehniku. Koliko devojaka je na tvom smeru još bilo?
Smer koji sam ja završila je smer na kom se uče niži nivoi programiranja i bilo nas je samo 2 devojke. Na ostalim smerovima bilo ih je više, naročito na „web programiranju“.
Znala si da je elektotehnika pretežno muški smer. Šta te je opredelilo da to upišeš?
Znala sam. Opredelilo me je interesovanje. Moj otac se bavio nečim sličnim, ali nije me on usmeravao, već sam se sama interesovala. U gimnaziji sam bila društveni smer, pa kada sam rekla roditeljima šta upisujem, mislili su da će to biti „probna godina“, tako su je nazvali, mislili su da ću odustati, jer sam se bavila jezicima, glumom, plesom i recitovanjem. Ali oduvek su me oduvek interesovali algoritmi. Kako stvari funkcionišu. Zanimalo me je kako semafori u gradu funkcionišu, sve.
Pre neki dan, vozila sam se novim vozom i toliko me je zanimalo kako lokomotiva funkcioniše, da sam ušla unutra i pitala mašinovođu da me pusti da vidim kako izgleda kontrolna tabla. On mi je zaista sve pokazao i ispričao sve što zna, i to kao inženjeru. Bez potcenjivanja.
Da li si na fakultetu osećala potcenjivanje?
Jesam. Od kolega ne baš, ali od nekih profesora. Oni nisu navikli još uvek da devojke upisuju te smerove, ali to se sada menja. Po mojoj slobodnoj proceni, u generaciji pre mene bilo je 30 devojaka od ukupno 200 studenata, u mojoj 60 od 200, a kada sam ušla u amfiteatar naredne generacije, učinilo mi se da je broj gotovo izjednačen.
Da li ste imali profesorke ili samo profesore?
Profesore. Bilo je i predavačica, ali iz engleskog, fizike. Programiranja – ne.
A sada u firmi u kojoj radiš, koliko ima žena?
Ima ih, ali u mojoj kancelariji nema ni jedna. Tako da ne mogu da procenim da li su zadovoljne. Ali znam da ima i seniorki i mlađih. I onih koje vode sektore. Samo ih je ipak manje nego muškaraca. Manju razliku u odnosu na muške kolege osećam na poslu nego na fakultetu. Kao da se tu ta dimenzija preraste.
Da li bi preporučila devojkama da se bave programiranjem?
Da, ukoliko su zaista zainteresovane za to. Nije dobro upisivati bilo šta iz pogrešnih razloga. Videla sam odlične matematičare koji se nisu snalazili u programiranju, to je zaista posebna vrsta logike. Dok sam studirala držala sam privatne časove i videla da svi oni koju su to upisali zbog lakšeg zaposlenja imali velike probleme u učenju i nisu završili fakultet. Ali to važi za sve fakultete.
Da li su tvoje koleginice zadovoljne na svojim radnim mestima kao što si ti?
Da, veoma su zadovoljne. I one su često jedine zene u kancelariji, ali navikle su na to.
A šta je sa starijim koleginicama iz prethodnih generacija?
Mnoge su otišle u inostranstvo. I koleginice i kolege.
Da li ti planiraš?
Ne znam, rano je za tu odluku.
Dakle, ti smatraš da je ovo odlično zanimanje koje te ispunjava i u kom žene mogu ravnopravno da doprinesu, samo ih nema puno ni na studijama, što implicira da ne postoji dovoljno interesovanje kod „nežnijeg pola“. Da li je uzrok tome vaspitanje?
Moguće. Ja se nikada nisam igrala sa lutkama i malim kuhinjama za devojčice, već sa lego kockama, vozićem, postavljala sam lokomotive. Moji su voleli da mi daju uvek neke mozgalice. Od prvog razreda sam išla na „Kengur“ takmičenja, matematička takmičenja za decu.
Ali isto tako i u školama informatika je predmet na kom se igraju igrice i na kom profesori kažu „koga to interesuje, taj će se kasnije opredeliti“. Kako će se kasnije opredeliti ukoliko mu ti to ne pokažeš, šta je to zaista?
Dečaci su skloniji da idu u srednje elektotehničke škole, pa im je to sve bliže, a devojčice koje upišu tehničke fakultete su iglavnom kod kuće imale nekog ko se time bavi, pa im je blisko.
Postoji više tačaka u životu koje su raskrsnice. Danas postoji internet i može svako ko želi sam da izučava nešto, ali verujem ipak da treba da postoji neka iskrica iz okruženja da pokrene tu želju.
Tanja Lalić