Čime se baviš, koje je tvoje radno mesto?
Ja sam primarno pedagoška asistentkinja u osnovnoj školi u Čurugu. Osim toga, radim i u dve nevladine organizacije, zatim za jednu humanitarnu organizaciju, a vodim i kancelariju Nacionalnog saveta za Južno-bački okrug. Radim brdo stvari i zanima me trista nekih drugih stvari.
Da li si zadovoljna svojim poslom?
Jesam, ali imam nameru da promenim posao.Volim da radim sa decom i u instituciji, ali je moj cilj malo viši. Hoću dosta stvari da promenim. Dekada Roma se završava ove godine, nije se mnogo promenila situacija i status Roma, ali bitno je da je počela da se menja. Ove godine je urađena strategija za Rome koja će ove godine i da se usvoji. Trudim se da pratim sve što se dešava u državavi, politiku, rad stranaka, relevantnih institucija, a sebe jednog dana vidim u većoj instituciji gde mogu da utičem na neke velike i ozbiljne odluke vezane za povoljniji položaj Roma.
Da li misliš da si na poslu diskriminisana?
Na poslu u školi zaista nisam suočena sa bilo kakvom diskriminacijom niti predrasudama. Kako se ti postaviš, tako će te ljudi i gledati. Ja držim do sebe, trudim se da lepo i pristojno izgledam, da uradim svoj posao kako treba i samim tim ne može ili ne bi trebalo niko da prokomentariše nešto što bi bilo puno predrasuda ili diskriminišuće. Ista je situacija i na poslu van škole.
Da li misliš da si na poslu potpuno ravnopravna sa svojim muškim kolegama?
Da. Bar ja tako osećam. Ne znam čemu bih to pripisala kod sebe, ali smatram da nema tog posla koji neki muškarac može da obavi, a ja ne mogu. Znam da izmalterišem nešto, da cepam drva, sve što mi zadaš, barem ću da pokušam da uradim najbolje što mogu. Na poslu sam dala do znanja kolegama da isti deo posla možemo jednako dobro da obavimo bez obzira na kvalifikacije. Sve je do stava. Ako se postavim kao neko ko je došao da nauči i uradi nešto, a ne samo kao neko doteran, onda to drugi vide i prihvate.
Kako bi opisala svoj tipični radni dan?
Počinjem tako što dođem u školu i napišem izveštaj onog što sam prethodni dan uradila. Zatim imam dva ili tri časa dopunske nastave, ove godine iz matematike sa učenicima petog rarzreda. Posle toga, u pola dva, sa starijim đacima vežbam matematiku, srpski, engleski, itd. Zatim prikupljam razne informacije o učenicima (npr. tekući problemi kao što su nepohađanje nastave, nepravdani časovi…), a onda idem na teren. Odlazim kod romskih porodica čija su deca učenici škole i tada sam tu za njihove probleme. U toku nedelje se trudim da obiđem sva tri romska naselja u Čurugu. Te porodice gledaju na mene kao na saveznicu i medijatorku koja je tu da pomogne u rešavanju njihovih problema.
Kako organizuješ ostatak dana, odnosno „posao“ kod kuće, s obzirom da si i majka dvoje dece?
Da, imam devojčicu od jedanaest godina i sina od devet. Do sada sam se uglavnom uspevala organozovati. Uvek sve stignem da pospremi, skuvam, operem, ispeglam, često se preforsiram. Nekad kada se vraćam sa posla kući, pomislim kako ću samo da se izvrnem i neću ništa raditi, ali čim uđem u kuću, ne mogu. Gledam da ipak uradim što više stvari, a kada deca dođu iz škole radimo domaći i tako…
Ko se najviše pita i odlučuje u kući, ti ili muž?
Ja. Ja se uvek i za sve pitam.
Kako ti vidiš situaciju Romkinja u obrazovanju?
Devojčice i dečaci definitivno nisu ravnopravni. Kada bi majka iz nekog romskog naselja morala da bira koga će od svoje dece školovati, naravno da će izabrati dečaka jer će se devojčica ubrzo udati. Još uvek ti ljudi u naseljima žive „staromodno“. Devojčice ne završe ni sedmi razred pa se već udaju. Pre dve godine kada sam obezbeđivala udžbenike za romsku decu sam zaista bila u čudu jer je jedna romska devojčica iz šestog razreda pored pribora i udžbenika dobila i garderobu i ostale potrepštine, ali se posle desetak dana nepohađanja škole ipak udala. Ja sam dovlačila džak pun garderobe do njene kuće kada sam srela svadbenu povorku i nju u venčanici. Ona je bila srećna, vikala mi je „Ja se udala!“ Njena uplakana majka mi je rekla da nije bila naterana da se uda već je tako sama htela pa su joj dozvolili. To je nedopustivo.
Kako promeniti ovako loše stanje?
Sve potiče od porodice. Ako želimo da napravimo promenu i da devojčice i dečaci postanu ravnopravni u obrazovanju, mi obrazovani Romi moramo da utičemo na buđenje svesti tih porodica. Potrebno je organizovati tribine, radionice, dopreti i do te dece i ubediti ih da je moguće da izađu iz svojih naselja i začaranog kruga siromaštva, da ne moraju kao roditelji samo da sakupljaju sekundarne sirovine, prose i uzimaju hranu po grobljima, da moraju da završe školu i nađu posao pa tek onda stvaraju porodicu.
Da li zaista postoji realna mogućnost da se položaj Romkinja u društvu promeni?
Iskreno mislim da postoji, za to se borim. Jeste da to sve ide sporo, ali vidim pomak. Imamo više devojaka na fakultetima, mnogo više devojaka upisuje srednju školu i završavaju osnovnu školu. Prepreke možemo prevazići upravo tim tribinama i radionicama, a kroz ovu dekadu Roma dobili smo romske koordinatore u opštinama, pedagoške asistente u osnovnm školama i zdravstvene medijatorke u domovima zdravlja. Svi mi zajedno smo počeli da radimo na podizanju svesti Roma i Romkinja. Kod Roma je ipak Romkinja, iako neobrazovana, stub porodice, jer vodi kuću i za mnogo toga se pita, drži porodicu na okupu, a ukoliko se desi da Romkinja napusti muža i decu, to je potpuno rasulo. Intenzivno radimo na tome da Romkinje za početak redovno idu kod doktora jer zaista imaju kraći vek s obzirom na to da rano rađaju. Ja sam za širenje romske tradicije, kulture i običaja, jako ih volim, mi imamo jezik koji je star vekovima, divnu muziku i ukusna jela, ali me nervira što na pomen naše tradicije, svi pomisle samo na kult nevinosti (za koji smatram da je trgovina ljudima). Romkinje koje su školovane i zaposlene u mnogim institucijama bore se svim silama protiv sprovođenja kulta nevinosti. U Bačkoj i u Sremu, na primer, više nije toliko zastupljen, ali u Banatu toga često ima. Tamo kada devojčica završi peti ili šesti razred više ne ide u školu jer se roditelji boje da će je neko iskoristiti.
Koliko je kod odraslih Roma i Romkinja zastupljeno vanredno završavanje škole?
Kod nas u opštini postoji veliko interesovanje Romkinja za vanrednim završavanjem škole. Dosta njih je i počelo sa programom Druge šanse u Đurđevu, ali je jako malo završilo. Problem je što nemaju novca za prevoz (dolaze iz Žablja i Čuruga) i što imaju malu decu kod kuće koju navodno nema ko da čuva.
Ko u romskim porodicama odlučuje o vanrednom doškolavanju Romkinja?
Evo navešću primer iz moje porodice, konkretno situaciju supruge mog rođenog brata. Njegova supruga se udala za njega kada je imala šesnaest godina i nije završila osnovnu školu. Imaju dvoje dece. Kada sam joj rekla za drugu šansu, oduševila se i htela je da prihvati, ali je moj brat burno reagovao i napravio je skandal. Ja sam insistirala na tome da ona krene sa tim programom, odnosno, da završi napokon osnovnu školu, ali sam onda shvatila da bih svojim pritiskom napravila veliki problem u njihovoj kući, porodici i braku pa sam prestala da se mešam. Svi muškarci romske populacije razmišljaju na isti način – ako im supruga na duže izađe iz kuće iz bilo kog razloga (da li da se pokuša školovati ili zaraditi) neko će je primetiti, preoteti, a da ona će hteti da ode. Romkinje su realno lepe žene. Ali svi muškarci, i Romi i neromi, misle da su lake, da će poći za novcem, lepim autom, bogatim čovekom.
Živka Fan (1982)
- pedagoška asistentkinja u OŠ „Đura Jakšić“ u Čurugu
- potpredsednica udruženja Istraživači Romi
- redsednica organizacije Ženska romska inicijativa Žabalj
- direktorka kancelarije Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine za Južnobački okrug
- aktivistkinja Ženske romske mreže Vojvodine i Srbije
- saradnica na projektima Ekumenske humanitarne organizacije
Bojana Perkučin